Историјски гледано, људи су користили различите материјале као оклоп да би се заштитили од повреда у борби или опасним ситуацијама. Најранији оклопи и штитови били су направљени од животињских кожа. Са напретком технологије, метал се такође користио за израду оклопа. Међутим, са проналаском ватреног оружја око 1500. године, метални оклоп је почео да постаје неефикасан. Само камени зидови и природне баријере пружале су праву заштиту оружја.
Софт Армор
Један од најранијих забележених примера меког оклопа је древна Кина, где је оклоп био направљен од свиле. Прва забележена употреба меког оклопа у Сједињеним Државама није се догодила све до касног 19. века. У то време, војска је истраживала могућност употребе меких панцира од свиле. Овај пројекат је чак привукао пажњу америчког Конгреса након убиства председника Вилијама Мекинлија 1901. Иако се овај меки оклоп показао ефикасним против метака мале{5}}брзине (метци са брзином од 400 стопа у секунди или мање), није пружао заштиту од нове генерације муниције за пиштоље.
Буллетпрооф прслуци
Следећа генерација панцира био је балистички најлонски непробојни прслук направљен током Другог светског рата. Ова врста оклопа је првенствено дизајнирана за заштиту од гелера, али је неефикасна против већине пиштоља и пушака. Штавише, гломазан је и гломазан. Тек касних 1960-их откривена су нова влакна, што је омогућило данашњи одвојиви панцир. Национални институт за правосуђе покренуо је истраживачки програм за развој стандарда перформанси који дефинишу захтеве балистичке заштите за полицијске панцире. Ово истраживање је брзо довело до открића новог материјала који би се могао уткати у лагану тканину са одличном отпорношћу на удар.
